САСВИМ ОБИЧАН ДАН 6 (ПРВИ ПОЉУБАЦ)

- Душо, купио сам ти нешто балканско, каже ми док вади неку биљку са великим зеленим лишћем.
- Па, не знам, Ах, да, сунцокрет, кажем док се осмехујем. Баш лепо.
- Било је на снижењу. Снизили су цене биљкама, каже ми и још не знам шта, више га не чујем шта ми каже.
Отилија и ја трчимо по њиви од сунцокрета и поздраљамо Калину и Ану из далека.
 - Која  стигне друга до баба мора да исприча како је био први пољубац.
 - Јел ме чујеш, Весна?
- А, извини. Нешто сам се умислила. Моја бака Ана имала је њиву сунцокрета. Знаш моја другарица Отилија... Моја другарица из детињства.
 - Да, она из Facebook-а. Важи. Одох да оставим ствари у кухињу, каже ми и одлази.
- Хеј, баба! Јухууууууууууууууу!
Ја сам пала, а Отилија је стигла прва.
- Не могу, Отилија. То је тако интимно. Као да се свучеш на јавном месту.
- Ајде, нећу никоме да испричам, бодри ме.
- Добро. Имао је укус јагода.
- Пољубац?
-Да. Мој први пољубац. Било је то на прагу моје куће. Смркавало се. Моји нису били кући. И... Ја сам му се свиђала и он мени. Био је неких 5 - 6 година старији од мене.
- Јел стварно има укус јагода?
- Па мени је имао укус јагода.
- Јел си купио јагоде, Рики?
- Да. И њима су снизили цену.

САСВИМ ОБИЧАН ДАН 4 - PARADISE LOST

- ЗДРАВО ГРЕГОРИЈА. Добар дан.
- Журите?, каже ми док излази на праг куће.
- Да, каснимо у школу.
Потрчим, док Никола иде замном. Кристина иде позади нас и жали се.
 - Не могу да идем тако брзо. Пашћу.
Уз путић до школе се чује папагај који каже "здраво" а после почиње да звижди.
Мој син, као и сваког дана, каже да је то немогуће, јер птице не говоре. Кажему да је могуће, а он убедљиво тврди да није. 
"Путељком нас поздрављају руже, макови и маслачци", сећам се како сам писала писмене задатке на тему "Стигло је пролеће у наш мали град", који је био креативнији од теме "ЗАШТО ВОЛИМО ТИТА?" Сећем се како сам се презнојавала и гледала на сат и никако да ми падне на памет шта да напишем. Након тога већ се успаничиш. После се тешиш: "Мораш да лажеш предпостављаш да ће сви да лажу".
Поздравља нас сва флора и фауна и пужеви, који се "не смеју убијати каже Изабел", а преноси нам Никола.
 - Не, не убијају се ни инсекти, ни животињице, кажем ја.
 - Да, и зато што су из твог детињства. А детињство је рај, тако каже мама, појаснила је моја ћерка.
- Да, изгубљени рај, сада сам ја појаснила.
И тако стигосмо и до школе. Свако улази на различита врата, ја их гледам док улазе а потом одем.
Чује се звоно са Нове катедрале, ја је гледам издалека са осмехом :
- Каква лепота! Какво савршенство!
Мислим и то је изгубљени рај. Данашња архитектура је тако хладна, тако удаљена од човека...

САСВИМ ОБИЧАН ДАН 3

Да је ово Америка, већ би ме звали и предложили да напишем сценарио за неку од оних приглупих серија типа "Beverly Hills 90210" или зашто да се подцењујем нешто са више смисла. Ех...
Ево ме, ту сам. Грегорија има среће. Данас не пада киша и отишла је брзо, скоро трчећи ка Новој катедрали да проси. У Саламанки увек има пуно туриста тако да предпостављам да јој зарада није лоша. Боже, што јој завидим! Ја ставила оглас у библиотеци да дајем часове еглеског, звало ме пар њих и свима било много13 eвра по час. На крају ја сва пошизела и кажем једном:
"Извини, једна кућна помоћница тражи 10 eвра за сат времена". А тип има пара, јер су намеравали сви да иду за Њујорк на неких 8 месеци и он је хтео да плати часове својој ћерки од 12 година. Ако је за њега много...
Након тога сам ставила други оглас са часовима српског, хрватског и босанског. Звао неки дебил, хтео јадник да ме збари. Следећег дана ме звао неки чудан тип, изгледа да је неки подводач или нешто слично, јер није био заинтересован за часове већ ме испитивао: те где сам студирала шпански, те колико година имам, те дал сам лепа. Е, кад ме то питао, укапирала сам о чему или о коме је реч. И одбрусим му на српском "Иди у пичку материну!" А после додах на шпанском "Иди у дупе, јајаро!"
Ништа, немам среће. А то да тражиш посао преко интернета је баш да паднеш у очај. Треба да испуниш гомилу формулара, што је губљење времена, и на крају низашта. Прво ми није нико одговорио, а после су сви одговорили "не". Какво олакшање! Прихватила бих посао секретарице. Јесте, добро се плаћа, али није то оно што ја волим.
Старији Грегоријин син се вратио на бицикли. Онај други иде за њим и носи неку радкапну, коју наслони на зид. Вади цигарету из џепа и пали је. Онај други промрмољи нешто што га само брат разуме и овај му понуди цигарету. Обојица уђу у кућу.
Кармен, дебела Циганка, која живи у кући поред Грегоријине, простире веш на гелендер од балкона. Чаршаве и дечја оделца. Муж сав дрчан се продере:
- Реко сам ти, дебилу, да ми донесеш пиво!
Ла Кармен, како је зову њене Циганке из краја, уђе полако и врати се са конзервом  пива у руци.
- Сит сам и тебе и овог твог морона од ћерке, и твоје бабе, и овог деришта што не престаје да плаче! - дере се он толико да га чујем кроз затворен прозор.
It´s just a perfect day, пева Lou Reed, а ја мислим није свакоме...