- ЗДРАВО ГРЕГОРИЈА. Добар дан.
- Журите?, каже ми док излази на праг куће.
- Да, каснимо у школу.
Потрчим, док Никола иде замном. Кристина иде позади нас и жали се.
- Не могу да идем тако брзо. Пашћу.
Уз путић до школе се чује папагај који каже "здраво" а после почиње да звижди.
Мој син, као и сваког дана, каже да је то немогуће, јер птице не говоре. Кажему да је могуће, а он убедљиво тврди да није.
"Путељком нас поздрављају руже, макови и маслачци", сећам се како сам писала писмене задатке на тему "Стигло је пролеће у наш мали град", који је био креативнији од теме "ЗАШТО ВОЛИМО ТИТА?" Сећем се како сам се презнојавала и гледала на сат и никако да ми падне на памет шта да напишем. Након тога већ се успаничиш. После се тешиш: "Мораш да лажеш предпостављаш да ће сви да лажу".
Поздравља нас сва флора и фауна и пужеви, који се "не смеју убијати каже Изабел", а преноси нам Никола.
- Не, не убијају се ни инсекти, ни животињице, кажем ја.
- Да, и зато што су из твог детињства. А детињство је рај, тако каже мама, појаснила је моја ћерка.
- Да, изгубљени рај, сада сам ја појаснила.
И тако стигосмо и до школе. Свако улази на различита врата, ја их гледам док улазе а потом одем.
Чује се звоно са Нове катедрале, ја је гледам издалека са осмехом :
- Каква лепота! Какво савршенство!
Мислим и то је изгубљени рај. Данашња архитектура је тако хладна, тако удаљена од човека...
No hay comentarios:
Publicar un comentario